Lakše je sarađivati sa Srbima koji žive van Kosova

Moram priznati da je teško ubediti srpske umetnike da budu deo nekog projekta zbog političkih prepreka sa kojima se mogu suočiti od strane različitih partija.

Ono što je paradoksalno je činjenica da je lakše sarađivati sa Srbima koji žive van Kosova, nego sa onima koji žive u Mitrovici, Štrpcu ili Gračanici. Za to krivim obe strane; lokalne Srbe koji imaju predrasude, kao i Albance, zato što nisu učinili više da ih uvere da su se okolnosti promenile na bolje – poručuje Ismet Sijarina, reditelj i profesor fimske i TV režije na Fakultetu umetnosti u Prištini, u intervjuu u sklopu projekta portala Danas „Druga strana Kosova“.

Koliko na Kosovu danas ima prostora za kritičku umetnost? Ima li zabranjenih tema i sa čim se umetnici više suočavaju: sa cenzurom ili sa autocenzurom?

– Možda zvuči čudno, ali na Kosovu nikada nije bilo prave cenzure, ili pritiska neke posebne institucije vlasti zbog određene teme ili pitanja. Naravno, vlast ima svoje „prećutne prioritete“, pa su nakon rata umetnici uglavnom bili fokusirani na ratne teme i posledice sukoba. Vladala je totalna euforija oko toga ko će se više baviti tom temom, pa je ona često zloupotrebljavana.

Poslednjih godina, konačno smo shvatili da umetnik treba da bude individualac, nekonformista, koji treba da koristi svoje znanje i kreativnost kako bi predvodio društvo. Dakle, kritička umetnost je počela da se razvija, priče o „očiglednim stvarima“ počele su da se pomeraju ka onim „manje uočljivim“. Sistem biva više kritikovan, a marginalizovane grupe dobijaju veću podršku.

Danas je jedina cenzura sa kojom se umetnici na Kosovu suočavaju zapravo autocenzura, svrstavanje prema sopstvenom diskursu. Ona se dešava iz straha od suočavanja sa teškim temama, koje zahtevaju više kreativnog ulaganja. Nisu svi spremni da prođu kroz tu fazu, već radije rade po inerciji, zbog čega su i nakon decenija ostali nepromenjeni.

Dokufest u Prizrenu smatra se jednim od najzanimljivijih festivala u regionu. Koliki je, prema Vašem mišljenju, uticaj ovog festivala na kosovske umetnike, naročito na mlade umetnike?

– Zadivljujuće je imati takav reprezentativan festival i sjajnu priliku za izolovane mlade ljude da se upoznaju sa umetnicima iz različitih kultura i nacionalnosti. Dokufest nudi raznovrstan i bogat program, sa zanimljivim pristupom koji može uticati na lokalne umetnike da poboljšaju svoj rad, kao i na lokalnu publiku poboljša svoj ukus. Dokufest je pomerio granice organizujući kulturni događaj sa ogromnim ekonomskim i promotivnim uticajem. Većina domaćih kratkih i dokumentarnih filmova svoje putovanje započinje na Dokufestu, da bi potom sjajno zaživeli na međunarodnim festivalima.

Kao kosovski filmski autor, radite u okviru jedne male kinematografije. Šta su prednosti, a šta mane toga?

– Kosovo je imalo dugu pauzu kada je u pitanju snimanje igranih filmova. Poslednji film koji je podržala filmska agencija „Kosovo film“ snimljen je 1987. godine, a kasnije je institucionalni život kinematografije okončan usled dobro poznatih okolnosti. Trebalo mi je skoro 19 godina da produciram sledeći film, koji je svetlost dana ugledao 2006. godine. Postojao je veliki generacijski jaz i morali smo da pokrenemo sve iz početka kako bismo uspostavili našu kinematografiju. Kosovo je 2008. godine uspostavilo svoj filmski centar „QKK“, što je bio veliki korak napred kada je u pitanju podrška umetničkim filmovima. Generacija koja je godinama bila „na pauzi“ bila je prva koja je dobila podršku. Pravili su solidne filmove, ali su godine koje su proveli van seta mogle da se osete kroz njihov način pripovedanja. Bilo je potrebno nekoliko godina da rukovodstvo filmskog centra promeni politiku i počne da bira projekte koji su dolazili iz mlađe generacije.

Budžet je samo jedno od pitanja sa kojima se suočavate kada krenete u produkciju filma; nedostatak profesionalaca, naročito iz oblasti kamere, zatim postprodukcija, prepreke za ostvarivanje koprodukcija sa drugim zemljama, uskraćivanje prava za prijavljivanje za fondove poput „Creative Europe“ pa sve do pitanja viza, čine da je kod nas teže realizovati projekte nego u drugim zemljama. U najboljem slučaju, uspemo da obezbedimo 50 procenata budžeta za film, dok se ostalo svodi na doprinos ljudi koji su uključeni u projekat.

Mali budžet vam razara san i čini da se osećate nelagodno kada se na festivalima takmičite sa filmovima koji imaju deset puta veći budžet od vašeg. Ipak, novac nije sve. Strast i ljubav prema poslu koju umetnici iz regiona imaju je zapavo ono što pravi razliku. Naše priče su iskrene, originalne i veoma kreativne. Po mom mišljenju, budžetska ograničenja često služe kao impulsi za povećanje vaše kreativnosti, što se direktno odražava na kvalitet vaših projekata.

  • Pitanja koja su postavili čitaoci na društvenim mrežama

Koje albanske filmove biste preporučili gledaocima u Srbiji?

– Postoji nekoliko odličnih filmova koji su snimljeni u poslednjih četiri, pet godina i koji su veoma dobro prošli na međunarodnom planu. Počeo bih sa “Three Windows and a hanging” Isa Kosje (2014), zatim „Agnus Dei“ Agima Sopija (2015), onda „Martesa“ Blerte Zeçiri (2017) i „Cold November“ Ismeta Sijarine (2018). U međuvremenu je bilo nekoliko odličnih kratkih filmova koji su prikazivani na poznatim festivalima, i koji su uspeli da dobiju nominaciju za Oskara kao i na Sandens festivalu, poput Shok (Friend), Kthimi (The Return), Kolona (The Column) Ballkoni (Balcony), Ajo (Her), Gardhi (Fence), Nje muaj (One month), Me fal (Forgive me) i tako dalje. Neke od njih moguće je pogledati besplatno, na Vimeu ili Jutjubu.

Da li su srpski umetnici koji žive na Kosovu uključeni u stvaranje kulturno-umetničkih sadržaja sa svojim albanskim kolegama?

– Lično sam nekoliko puta imao priliku da sarađujemo sa „Teatrom Geto“ iz Gračanice, koji je osnovao moj dobar prijatelj reditelj Zoran Ristić, i sve je prošlo dobro. Moram priznati da je teško ubediti srpske umetnike da budu deo nekog projekta zbog političkih prepreka sa kojima se mogu suočiti od strane različitih partija. Ono što je paradoksalno je činjenica da je lakše sarađivati sa Srbima koji žive van Kosova, nego sa onima koji žive u Mitrovici, Štrpcu ili Gračanici. Za to krivim obe strane; lokalne Srbe koji imaju predrasude, kao i Albance zato što nisu učinili više da ih uvere da su se okolnosti promenile na bolje.

Postoje mnoge kulturne organizacije koje sprovode zajedničke projekte koji uključuju umetnike oba naroda. Lično mislim da može i mora da se učini više u tom pravcu, jer su takve inicijative organizovane na nivou nevladinih organizacija i podržane od strane međunarodnih fondova. Sada bi trebalo da odemo korak dalje i da saradnju podignemo na institucionalni nivo.

Kako obični ljudi na Kosovu gledaju na probleme sa Srbijom? Šta im najviše smeta?

– Mnogo stvari se dogodilo tokom rata, pa je čak i 20 godina kasnije teško da se pretvaramo da smo „kul“. Ipak, obični građani na Kosovu suočavaju se sa mnogim problemima u svom svakodnevnom životu, tako da odustaju od „velikih problema“ ostavljajući ih političarima. Živimo u vremenu kada se svaki čin koji preduzmemo jedni protiv drugih smatra adekvatnim i patriotskim, a političari sa obe strane to savršeno koriste kako bi što duže zadržali svoje pozicije. Građani su umorni od ove situacije i žele da stvari krenu napred, uspostavljanjem konačnog sporazuma između dve etničke grupe. Međutim, prepreke poput nestalih osoba, masovnih grobnica, ratnih zločina, slobode kretanja, uzajamnog priznavanja dokumenata, povratka Srba koji su napustili Kosovo te ratne odštete, stoje između nas. Nažalost, ne postoji volja da se one reše, što naše živote čini još težim i održava stanje napetosti.

  • Pitanja novinara Danasa

Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?

– Obe strane čiji rad prate međunarodne institucije deluju na državnom nivou, kako bi uspostavile odnose između dve zemlje. Stoga oni zaboravljaju da se fokusiraju na potrebe običnih građana. Naši lideri kontinuirano na tim sastanicima vređaju jedni druge, umesto da pregovaraju o konretnim sporazumima koji bi poboljšali naše živote. Nedavno su priznali da su čak imali i fizički sukob pred predstavnicima Evrpske unije. Nije li to zabavno? Zamislite balkanskog lidera u normalnoj situaciji: on ili ona ne bi imao/la nikakvog značaja, njihova uloga bi izbledela a običan građanin bi time bio osnažen. Ali ko je zainteresovan da gleda film bez drame?

Voleo bih da vidim da se na Kosovu stvara okruženje u kome će se svaki pojedinac osećati kao kod kuće, bez obzira kojoj nacionalnosti pripada. Dok je Srbija vladala Kosovom, propustila je to da uradi, jer nas je tretirala kao građane drugog reda. Kosovo ne treba da napravi takvu grešku. Izgradnjom zajedničkog krova i prijateljskog okruženja za sve, možemo učiniti da se Srbi koji žive na Kosovu osećaju kao da žive u Srbiji. Svakodnevne prepreke treba otkloniti, a politika treba da bude orijentisana na individualne potrebe, umesto izgradnje koncepta koji promoviše državu iznad pojedinca.

Kako ocenjujete proces normalizacije koji trenutno vode vlasti u Prištini i Beogradu?

– Ljudi sa Balkana kroz vekove su pokazali da bi pre da se bore nego da pregovaraju. Jednostavno nismo dobri u tome. Srećom, međunarodna zajednica je to najzad shvatila, i rešila da to pitanje konačno reši na svoj način: „uzmi“ i kreni napred ili „ostavi“ i suoči se sa posledicama. To bi moglo da povredi osećanja nacionalista sa obe strane, jer će se dogoditi mnoge stvari koje nisu očekivali, ali će se na kraju stvoriti jasna perspektiva za obe zemlje. Jedno sam siguran: nikome nije stalo da se ponovo sukobljava, jer od toga nema koristi.

Da li je moguće da proces normalizacije odnosa Kosova i Srbije okončaju političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba devedesetih godina?

– Političari su čudni. Oni se uzdižu tako što izazivaju nasilje, siktanje i mržnju prema drugima i na taj način stvaraju uspešno karijeru. Onda promena svoja lica i počnu da se bore protiv onoga što su sami izmislili, ne bi li preživeli u politici makar još jednu deceniju. Nažalost, građani se ponašaju kao da se ne sećaju šta je bilo pre, jer je opšta amnezija dugo zatrpavala naše zemlje. Ko može bolje da pokaže gde je rudnik, od onoga ko ga je napravio? Zgrabimo ih za uši i naterajmo ih da pričaju.

Koja su Vaša prva sećanja na sukob na Kosovu?

– Živeo sam u kraju preko puta studentskih domova. Bilo je to 1989. godine, tada sam bio u osnovnoj školi. Dok su rudari štrajkovali u Trepči, studenti su to činili u Prištini. Dakle, ceo komšiluk je bio pod strogom policijskom kontrolom, i mnogo suzavca je ulazilo u naše domove. Tokom kratkih pauza u demonstracijama, deca iz komšiluka su nosila studentima topli hleb sa kobasicama i kuvanim jajima, koje su pripremale naše majke. Iskreno, još se sećam tog mirisa. Prokletstvo, to je bilo nešto tako ukusno i u potpunosti suprotno sa situacijom koja se pogoršavala. Od tih dana, čak i u komšiluku, počeli smo da se igramo odvojeno i zakleli smo se: nijedan Srbin neće biti u albanskom timu i obrnuto. Danas je 31. mart 2019. godine i još je tako.

Podjeli

Ostavi odgovor

Please enter your comment!
Molimo vas upišite vaše ime ovdje